Braća Left su malobrojnoj grupi vernih sledbenika i poštovalaca iz perioda devedesetih ostali u sećanju po autentičnim tekstovima i tvrdom gitarskom zvuku. O načinu na koji su nastali već je pisano na ovom blogu. Razgovaramo sa Goranom Tomanovićem Toletom, jednim od osnivača ovog benda.
-Za početak, jedno pitanje u vezi sa imenom benda. Kako su braća Tomanović postala Braća Left?
Ime Braća Left nije imalo veze s tim što smo Ljubinko i ja braća od strica. To je bila ideja, koliko se sećam, našeg prijatelja Saše Tanaskovića Tandže, pozorišnog čoveka i pesnika, i taj predlog je izazvao najveće salve smeha, pa je kao takav usvojen. Posle smo povremeno u intervjuima ime tumačili tako što mi, eto, za razliku od originalne brace (Wright) – pionira vazduhoplovstva, letimo drugim sredstvima, misleći prvenstveno na muziku.
-U odnosu na Oktobar 1864. bend Braća Left karakterisao je sasvim drugačiji zvuk i drugačija poetika. Kako je došlo do takve promene u izrazu?
Mislim da se prirodno u meni kristalisala sve jača potreba za direktnim poetskim izrazom i pričama koje me se najdublje tiču. U grupi Oktobar 1864. smo imali pevačicu Tanju Jovićević, i sve sam pisao imajući nju u vidu, a u Braći Left smo Šuša Miodrag – Šule i ja lično pevali (uglavnom) sopstvene pesme. Zvuk Braće Left je bio takav jer smo ga takvim prirodno tvorili mi, članovi orkestra. Oba albuma su snimljena direktno. Prvi, gotovo bez ikakvih, a drugi sa vrlo malo nasnimavanja, sa producentom Vojom Aralicom. (Inače, on je, čuvši nas uživo, sam izrazio želju da nas snima i producira). Sećam se, jedina naša primedba Voji posle prvih probnih mikseva bila je ta da je zvuk nekako suviše luksuzan, preproduciran, pa je on onda pogasio gotovo sve efekte, ostavivši samo neophodne, za svaki slučaj upitavši nas: „Znači, na drva?“
-Iako ste za sobom ostavili samo dva studijska izdanja, Braća Left su ostavila značajan trag u dekadi devedesetih. Da li misliš da ste pomenutim albumima završili svoju muzičku misiju ili ste mogli da pružite više?
Grupa se razišla kada su nagomilane tenzije zbog konceptualno–muzičko-karakternih razmimoilaženja dostigle vrhunac, i ja zaista ne znam kako bi se stvari dalje odvijale da smo potrajali. Možda bi bilo regeneracije, svežine i eksperimenata, a možda bismo se ubrzo idejno potrošili.
-Kao neko koga u svakom bendu interesuju pre svega tekstovi pesama, želeo bih da ti postavim pitanje u vezi sa načinom nastanka pojedinih numera Braće Left. Pesme poput „Zaboravljaš“, „Rita“, „Hodač po žici“, „Da li živim život svoj“ i „Aikido“ su one koje i danas bude neke lične asocijacije. Možeš li o svakoj od njih pojedinačno reći nekoliko ključnih detalja, u vezi sa načinom nastanka, slikama i značenjima koje u sebi nose?
Nadam se da neću da uđem u zamku tumačenja pesama, (to najčešće smatram suvišnim, jer uglavnom neprotrebno ruši lične asocijacije koje pominješ), ali evo, ponešto:
„Zaboravljaš“ govori o mojoj ideji o važnosti samooproštaja, bez obzira na to kakve i kolike greške su učinjene. To mi je jedna od zauvek važnih tema, a introspekciju i oproštaj, uz što iskrenije govorenje, smatram životno važnim i potrebnim postupanjem. Jer, kako nam kažu Knjige otkrovenja, oproštaj je ključ za svest o jedinstvu sa Ocem, i ne mozemo videti Hristovo lice u svetu bez apsolutnog oproštaja sebi i svemu oko sebe.
„Rita“ je tekst pomenutog kuma orkestra Saše Tanaskovića, tako da bi bilo pošteno da on priča o njoj. Ona ima veze sa nekim novinskim naslovom, koliko se sećam, a muzika je Šuletova.
„Hodač po žici“ je Šuletova pesma. Obojica smo je otpevali u studiju, ali smo ostavili moju verziju, tako da bi to bilo pitanje za njega, ali verujem da je pesma naslonjena na neko njegovo autobiografsko promišljanje o sebi u trenucima samospoznaje, svakom dostupne, u koju sve poziva.
„Da li živim“ je takode Šuletova numera. Preispituje idolopoklonstvo, jedno od takođe velikih, večitih pitanja.
„Aikido“ je moj tekst, a Šuletova i moja muzika, i to je priča o mojoj ljubavi za minimalno, a precizno govorenje, kao i mojim zanimanjem i divljenjem za poetsku filozofiju, načela i veštine Moriheja Uešibe, tvorca aikidoa – „Puta ljubavi“.
-Kako iz današnje perspektive sagledavaš dekadu u kojoj su postojala Braća Left?
(Ovo će biti malo van dosadašnjih tema). Mislim da smo imali usud da lično iživimo tu zaista paklenu dekadu, i nov talas posledica zapanjujuće, rekao bih kardinalno pogrešne srpske odluke – formiranja Kraljevine SHS, koje je, kako istorija kaže, bilo vrlo progresivna ideja, podržana od gotovo kompletne srpske i regionalne inteligencije tog vremena. Takođe, imali smo priliku i da se direktno i neposredno upoznamo sa ogoljenim beščašćem, licemerjem i psihopatijom moćnog New World Order uredništva.
– O Braći Left se danas pohvalno izražavaju mnogi ljudi koji su činili tadašnju scenu i koji su i danas aktivni u muzici ili muzičkom izdavaštvu. Postoji li neka šansa za ponovno okupljanje benda?
Ne bih rekao da postoji takva mogućnost. Ja sam član HP Transport, ekipe koja live improvizuje, mahom na elektro seansama, a radim i na novim snimcima grupe Manu, gde sam autor. Grupu čine momci iz HPT sa još par članova (među njima i brat Ljubinko iz BL), tako da me te aktuelne opsesije uzimaju i drže celog. Šuša Miodrag je poslednjih godina bio u Njujorku, sada je u Teksasu; sa Goranom Milanovićem sam odnedavno posle dosta godina ponovo u kontaktu i planiramo skorije viđenje. Dakle, bez obzira na veliku ljubav, divljenje i poštovanje koje posle svega, slobodno mogu reći, postoji među bivšim članovima BL, zbog svega navedenog – ne bih rekao da su realne šanse da nešto ponovo radimo zajedno.
Leave a Reply