Klinički mrtav (Eklinika mortale)

Žanr: punk rock/underground/alternative

Još jedan u nizu bendova devedesetih koji su delovali iz andergraund pozadine i koji nikada nisu dobili zasluženo mesto u istoriji domaće muzike. Nastali, stvarali i nestali u nekoliko kratkih godina (1991-1996). Ako je u ranim osamdesetim u Jugoslaviji, kroz naprslinu u ogledalu socijalizma u stvarnost kao uljez izmileo Šarlo akrobata, u devedesetim se, iz krhotina tog istog ogledala razbijenog u suludom besu, izleglo desetine novih „Šarla“, među kojima je i bend Klinički mrtav. Bežeći od nepodnošljive stvarnosti, sakrili su se u svoj kreativni univerzum i u njemu stvorili jedno remek-delo, album „Svetla zone dodira“. Danas je za njima ostala jedna neodržavana stranica na Fejsbuku, jedan članak Ivana St. Rizingera sa kratkom istorijom benda i u tom članku jedan tipično Kramerov komentar u vezi sa pomenutim materijalom: “Ovaj album je toliko dobar da ga morate imati pa makar ga nekome i ukrali!” A zaista jeste tako! Ostalo je naravno i kolektivno sećanje i osećanje statistički zanemarljivog procenta ljudi koji su devedesetih slušali ovaj bend, ljudi koji se u današnjem vremenu opšteg poništavanja ni izdaleka ne bi prepoznali.

P.S. …