Goblini su bend kojeg je spojio jedan rat, a razdvojio drugi. Između njih, dakle između 1991. i 1999. godine, svirali su neprestano i svuda, održavajući tako živima ne samo sebe, već i najveći deo rok scene u Srbiji. Deset godina kasnije ponovo su se okupili i kako sada stvari stoje – nemaju nameru da se zaustave. I ne treba! U razgovoru sa Alenom i Vladom, u Golubovom stilu, prelećemo preko celokupne biografije i diskografije benda, aterirajući pred vrata novog albuma koji je u najavi.
-Nakon odvojenih dolazaka u Srbiju početkom devedesetih, vas dvojica se pronalazite pukim slučajem. U potpuno nepoznatom gradu počinjete da se orijentišete, da živite i da svirate. Šta vas je navelo da ponovo oformite bend?
Trebalo je ostati normalan u nenormalnim vremenima i uslovima. Kad smo se sreli – nikoga nismo poznavali u novom gradu , shvatili smo da u ludilu imamo samo jedan drugoga, a jedino šta smo voleli i znali je bilo da sviramo i pravimo našu muziku, jer smo to isto radili i u gradu Karlovcu iz kog smo došli u Šabac. Polako smo upoznavali ljude i ni jednog trenutka nismo pomišljali da odustanemo od „naše priče“. Golub je postao prvo naš drugar, član ekipe, a onda smo zajedno krenuli u Gobline.
-Pre ulaska u Gobline Golub se nikada nije bavio muzikom, čak nije imao ni pevačkog iskustva. Zašto ste baš njega izabrali za pevača?
Nama je prvo trebao čovek za kojeg smo bili sigurni da će sa nama „ginuti za boje kluba“ , a ne neki nabeđeni pevač koji će na prvom problemu odustati. Kada smo shvatili da je Golub taj lik i da ima sluha, krenuli smo u maratonske probe od po 6-7-8 sati dnevno i vrlo brzo je Golub preskočio mnogo stepenica odjednom. Kao što smo i mislili, stojički je izdržavao kritike, savete i radio sa nama krvnički sa istim žarom i željom, i naravno da je postao vrlo ubedljiv pevač i frontmen.
-Vaš prvi album je sigurno poslednji hrvatsko-srpski muzički projekat, u bukvalnom smislu te reči. Njegovu drugu stranu činile su pesme koje su nastale u Srbiji. Možete li da ispričate nešto više o okolnostima nastanka nekih od njih?
Pesme su odraz naših života, doživljaja, situacija i u velikoj meri su autobiografske. Kada se zatvorimo u prostoriju za probe, gubili smo pojam o vremenu i bežali od ludila oko nas. Sve što nas je mučilo, pritiskalo, ludilo koje smo hteli da kritikujemo. To je nama uvek i bio smisao R’n’R – a.
-Nakon uspeha na festivalu „Brži bendovi Srbije“ 1995. godine počinje doba vašeg uspona. Iz koncerta u koncert, iz mesta u mesto, svirali ste neumorno i krčili put ne samo sebi, nego i drugim bendovima. Sa kime ste tada najčešće delili binu?
Atheist Rap, Džukele, Bjesovi, Novembar, Zvoncekova bilježnica… Bilo je mnogo bendova i sigurno bismo u nabrajanju nekog zaboravili. Poenta je bila da smo svi u istoj priči i da moramo da budemo složni. Na prvom mestu, bili smo drugari. Čim bi neko svirao u nekom novom gradu ili klubu, odmah je prosleđivao kontakt ostalim bendovima i priča je polako rasla. Mi smo sve to radili najbolje što možemo; analizirali, planirali i išli u gradove. Sve što nam je trebalo bio je utikač za struju. Znali smo da na terenu moramo osvojiti publiku i svirali smo mnogo, žestoko i beskompromisno.
-U to doba bili ste jedan od mnogih provincijskih bendova, pank bend iz grada koji je sinonim za vašar i narodnjake. Svirali ste izuzetno mnogo. Da li ste morali toliko da se trudite jer niste bili iz Beograda ili postoji neki drugi razlog?
Mi nikada nismo razmišljali da će nam se nešto desiti onako slučajno. Vrlo ozbiljno smo shvatali naše sviranje i sav logistički posao oko promocije i organizacije koncerata. U Goblinima nikad nije postojalo „neću“ i „ne mogu“, nego samo – „kako da rešimo problem „. Mi smo naš hobi i ljubav hteli da dignemo na onaj nivo da samo to radimo u životu i ništa drugo, znajući da ćemo mnogo koncerata odsvirati dok ne postanemo najpre usviran bend, a kasnije i bend koji je publika prihvatala sve više. U najgora vremena – od naše dvadesete do trideset i neke godine, nama je bilo sjajno. Imao si ekipu drugara i radio si jedinu stvar koja te zanimala u životu – svirao, putovao, uživao.
-Svako vaše izdanje ima u pozadini neku priču, okolnosti u kojima je rađeno, kao i reakcije koje je izazvalo. Istinite priče – dovoljan za početno skretanje pažnje medija, U magnovenju – najprodavaniji i najuspešniji , Re Contra – najzreliji i produkcijski najskuplji. Kako biste vi okarakterisali ove albume?
Svaki album je u trenutku nastajanja bio priča za sebe i ogledalo stanja u nama i oko nas. Svaki čovek u bendu je davao neki začin i atmosferu i hvala im na tome. Magnovenje je razvalilo – publika nas je otkrila i masovno počela da nas podržava, a Recontra koja je produkcijski bila mnogo kvalitetnija, izašla je kad je bilo bombardovanje i to je nesreća tog albuma. Tim pesmama je trebalo vremena da dođu do publike i danas se čuje i vidi koliko su traga ostavile.
-U Goblinima su se od svih pozicija najviše smenjivali bubnjari. Međutim, svaki od njih dao je neki svoj lični pečat muzici benda. Fric, Meketa, Cina i Firca mogli bi se izdvojiti kao najupečatljiviji…
Svaki novi čovek u bendu daje neku novu energiju i drugačije diše sa nama. Svi su bili super ljudi i drugari i hvala im što su bili deo naše zajedničke priče. Firca je najduže sa nama i sigurni smo da će biti do kraja.
-Slična situacija bila je i sa pozicijom drugog gitariste. Najpre Leo, a zatim Saša…
Isti je odgovor kao i za bubnjare – svako da neki svoj začin i pečat i u tom trenutku da sve od sebe, kao i svi mi. Zato i sviramo – jer volimo. Leo se vratio u ekipu i funkcionišemo odlično svi zajedno.
-Goblini su tokom devedesetih među prvim underground bendovima svirali u bivšim republikama. Najpre Slovenija (Ljubljana, ZGAGA fest), a zatim i BiH (Sarajevo). To je bila prilika da vas po prvi put čuju i van Srbije. Kakve su bile reakcije publike?
Mi smo uvek imali filozofiju da izađemo na binu i izgorimo od emocije i energije. Prvenstveno je da mi uživamo na bini, publika to oseća i reaguje . To se ne može naučiti i isfolirati – to je kratkog daha. Mi imamo neko naše ludilo na bini i to su trenuci kada postoji samo ta energija i ništa više. Ne filozofiramo i kažemo ono što osećamo. Publika se identifikuje sa pesmama i to je to.
-Izdanje albuma Re Contra poklopilo se sa bombardovanjem Srbije 1999. godine. Privatno, to je i vreme u kojima su članovi benda donosili i neke životne odluke. Šta je sve uticalo na prestanak rada Goblina?
Mnogo faktora – prvenstveno Golub koji odlazi u Avganistan . Pošto je bio sa nama osnivač i naravno frontmen benda, najpoštenije prema nama i publici je bilo da stanemo. Ušli smo u godine kada je došlo vreme da sredimo svoje živote koliko je to bilo moguće u ovoj krizi koja traje predugo. Stvorili smo porodice, postali odgovorniji i zreliji, ali smo uvek imali taj trip da bi bilo sjajno kao nekad biti bend i ponovo doživeti koncerte, studio, putovanja, druženja. Uspeli smo i u tome iako živimo u tri grada u Srbiji, a Golub po svetu, gde ga posao baci. Ludilo jeste, ali kad imaš ekipu, to je za ceo život .
-Deset godina kasnije Golub je doleteo iz belog sveta i Goblini su bili ponovo zajedno. Velika radost za sve fanove. Kako je članovima benda izgledao taj susret?
Susret je bio naravno emotivan i svi smo prštali od pozitivne energije. Jedva smo čekali da ponovo zasviramo zajedno. Kada se desio taj momenat, znali smo da nećemo ponovo tako lako stati. Plan je bio da se odsvira nekoliko oproštajnih koncerata, a evo nas sad 9 godina kasnije. Izašla je i „Roba s greškom“, a kasnije ćemo raditi i na novom albumu.
-Najpre ste bili svi u jednom gradu. Zatim ste funkcionisali na liniji Šabac-Novi Sad-Subotica, a danas Šabac-Subotica-Avganistan, Etiopija ili neki drugi deo sveta, u zavisnosti od Goluba i njegovih mirovnih misija. Ipak, sve vreme ste zajedno i funkcionišete. Kako to postižete sve ove godine?
Imamo svoju „bazu “ i internet bez koga bi bilo nemoguće funkcionisati u takvim uslovima. Kada god nam obaveze dozvoljavaju skupljamo se na par dana i živimo zajedno i uživamo u prijateljstvu, pozitivnoj energiji i stvaranju muzike. Ceo život smo maštali o tome i stvarno smo srećni što to imamo, uprkos svim okolnostima.
-S obzirom na to da vam energije ikada nije nedostajalo, mogu li se fanovi nadati i novom materijalu Goblina?
Naravno. Možda malo duže traje pravljenje novih pesama, ali ih ima mnogo i uživamo u celom procesu nastanka novog albuma, ma koliko to trajalo. Kada budemo zadovoljni pesmama, a ima ih stvarno dosta, krećemo u studio. Pustite nas da još malo uživamo.
Leave a Reply