Žanr: hard rock/post pank/grunge/psichodelic
Dolazak do konačnog imena ovog benda za njegove članove nije bio ni malo lak. Najpre su se zvali „Bader Majnhof“, ali ako 1987. godine u Jugoslaviji nazovete rok bend po levičarskoj militantnoj organizaciji iz Zapadne Nemačke, najmanje što ćete dobiti je predlog (?) gradskih vlasti da promenite ime. Posle prelaznih rešenja poput „Sent Galen“ i „Čajna blu“, Zoran Marinković se konačno odlučuje za ime „Bjesovi“, što je naslov ijekavskim izgovorom prevedenog dela Fjodora Mihailoviča Dostojevskog „Zli dusi“, koje u ruskom originalu glasi Бесы. Prvi album “U osvit zadnjeg dana” Bjesovi su snimili od novca koji su dobili kao pobednici prve čačanske gitarijade na kojoj su nastupili upravo pod tim imenom. Zoran Marinković, današnji guru sveukupnih Bjesova, za ovaj album kaže da on bio način da se kroz “postpubertetski bunt izrazi sopstvena žudnja za ovaploćenjem u umetnosti, a kroz nju i u životu uopšte”.
Što se tiče nastanka drugog (bezimenog) albuma, najbolje je u celosti preneti Zoranove reči:
Mnoge okolnosti oko tog albuma su bile u najmanju ruku čudne, kao da se ta “ploča” morala tada pojaviti. Zanimljivo je da je možda najbitnija osoba za izlazak drugih Bjesova bila Neda Ukraden. Naime, novac za snimanje smo dobili od gospodina Sveta Tarandže, koji je u to vreme bio advokat Dafine Milanović. Tog dana, kad smo tražili novac od Sveta, on je sedeo za kafanskim stolom zajedno sa Nedom. Pitao ju je: “Šta da radim?” “Da pomogneš mojim kolegama, muzičarima!” rekla je ona, i tako smo ušli u studio “Akademija” u Beogradu…
Kad nam je zafalilo para za sam finiš albuma, na sve strane smo tražili novac, ali, ništa… Onda smo Goran Marić i ja istresli džepove, i sa nekih 50 maraka Goran je seo za poker aparat. Dobili smo 500 maraka. Odmah sutradan otišli smo u Beograd i završili album…
Album smo izdali za “ITV Melomarket”, novu, nezavisnu izdavačku kuću iz Beograda. Muzički urednik je bio Bane Lokner, i on, ne samo što nas je doveo u ITV, nego je godinu dana kasnije, u jednoj dramatičnoj i za bend teškoj situaciji, spasao Bjesove raspada, i… puno mu hvala na tome. Ovo su neke anegdote koje se tiču snimanja i ostalog, ali suština je da smo tada i Goran i ja bili potpuno svesni da pravimo nešto bitno, nešto dobro, i bili smo spremni život za to da damo.”
Valjda je sva suludost devedesetih godina u Srbiji stala u ovih nekoliko Zoranovih rečenica.
Naredne tri godine bend je svirao po celoj Srbiji stvarajući tvrdo jezgro obožavalaca koje i danas postoji u tolikoj meri da na koncert Bjesova odlaze kao na istinsko muzičko hodočašće, bez obzira na satnice koncerata koji obično počinju u gluvo doba noći.
Godine 1997. usledio je dvostruki album “Sve što vidim i sve što znam”. Činjenica da je album rađen godinu dana, u nekoliko verzija govori o stvaralačkoj agoniji u kojoj su se Bjesovi našli. Taj album danas opisuju kao ličnu epifaniju, bogojavljanje, uz zaključak da je posle njega sve u njihovim životima dobilo novi smisao, osim daljeg postojanja Bjesova. Iz tog razloga Zoran iste godine raspušta bend, tako da se devedesete u Srbiji završavaju gašenjem jedne od najuticajnijih grupa cele dekade.
P.S. Od 2003. godine Bjesovi nastavljaju sa radom, sve do danas.
Leave a Reply