Goran Ugarčina rođen je 1969. godine u Gornjem Milanovcu. Tokom devedesetih bio je bubnjar Bjesova, a kasnije je svirao i u bendu Anfas. Muzikom prestaje da se bavi 2000. godine, kada počinje da radi dizajn i kompjutersku animaciju. Autor je jedinstvene 3D grafičke novele „Gradske priče“ koja je objavljena na Međunarodnoj strip konferenciji 2013. godine u Kragujevcu. Ovaj strip je nagrađen od strane ULUPUDS-a kao najbolji strip, na 58. Sajmu knjiga u Beogradu. Od 2015. godine živi u Kragujevcu. Trenutno radi na novom studijskom muzičkom albumu.
-Bio deo postave Bjesova koja je snimila album, „U osvit zadnjeg dana“. Bend i taj album su zaista bili potpuno drugačiji od svega što se do tada pojavilo. Kako bi opisao nastajanje tog albuma, koncerte, atmosferu u bendu, odnos među njegovim članovima, reakciju publike, kritike?
Lideri i frontmeni grupe Bjesovi su bili Goran Marić Max i Zoran Marinković Marinko. Oni su imali te neke ideje, pesme, u najavi dosta interesantne i drugačije. Imali su i par demo snimaka, koji su obećavali. Na tim snimcima je bubnjeve odsvirao moj rođeni brat Boban Ugarčina. Međutim, on nije imao slobodnog vremena da nastavi da svira u bendu, jer se profesionalno bavio muzikom – tezgario, živeo od muzike. U to vreme kad su nastajali Bjesovi, ja sam svirao bubnjeve u svom matičnom beogradsko-gornjomilanovačkom bendu „Scarlet“. U Gornjem Milanovcu, mi, koji smo odrasli uz rock ‘n’ roll, smo se međusobno družili. Jednom smo tako ispijali neko pivo kod Marinka, u prostoriji u kojoj su bili i kompletni instrumenti za vežbanje. Onda su oni počeli da sviraju pesmu “Džordžija”. Nisu tada imali stalnog bubnjara, pa sam seo za bubanj i odsvirao neki takođe netipičan ritam, i malo ih iznenadio. Sve su snimili na kasetofon. Posle par nedelja, njih dvojica su mi prišli i rekli da su prelušavali snimak i da im se dopada ta vrsta gruva. Usledila je saradnja, probe, svirke, a zatim i snimanje kompletnog albuma u studiu „O“, u Beogradu. Osim Gitarijade u Čačku, gde smo uzeli neke nagrade, imali smo samo još par lokalnih svirki u Gornjem Milanovcu. Na domaćem terenu atmosfera je bila super – kultna. Ipak, sve je to bilo u povoju, da bih sad mogao da govorim o nekim recenzijama ili kritikama. Na kraju krajeva, bio sam samo bubnjar u bendu. Izdanje albuma se pojavilo, dosta kasnije, kad ja više nisam svirao u Bjesovima. Otvorio sam bio „L.A.“ Rock cafe u milanovačkom bioskopu, a bioskop je dobio i namenu koncertnog prostora. Posvetio sam se bio ispijanju piva… Kroz čitav taj period postave muzičara koji su iznosili Goranove i Zoranove ideje su se menjale, da bi se stalna postava formirala tek na drugom albumu „Bjesovi“. Bunjeve je tada preuzeo Miroslav Marjanovic Mikak, koji je i doneo taj prepoznatljivi gruv Bjesova i koji i danas svira u bendu. Moja saradnja sa bendom je nastavljena kroz tekstove, dizajn i druženje.
-Bend Anfas danas ne slovi za poznatije bendove devedesetih. Bez obzira na to, imao je sjajan album i dobar potencijal. Reci nam više detalja o samom bendu, njegovom formiranju, albumu, koncertima.
Anfas se okupio neposredno pre gitarijade koja se održavala u Čačku, u to vreme, svakog leta, kad i u Zaječaru. Tamo sam prijavio bend, sa malim zakašnjenjem, ali su pristali jer sam par godina ranije na toj istoj čačanskoj gitarijadi osvojio nagradu za najbolji bend sa Bjesovima, kao i nagradu za najboljeg bubnjara. Elem, pojavim se tamo sa Anfasom i opet uzmemo prvu nagradu – za najbolji bend. Radomir Mihajlović Točak je bio predsednik žirija. Nagrada je bila snimanje dema u prostoriji grupe Smak. Odemo za Kragujevac, snimimo to za 2-3 dana. Pošaljem demo snimke Banetu Lokneru, on mi kaže da ti snimci mogu da se objave, odnosno da je ITMM raspoložen da nam objavi album. Sve se izdešavalo za nepunih mesec dana, od formiranja benda. Negde u isto vreme kad Anfas osvaja Gitarijadu u Čačku, Bjesovi osvajaju gitarijadu u Zaječaru.
-Kako se u ličnom, muzičkom ili nekom drugom smislu sa ove distance sećaš devedesetih godina i scene koju smo tada imali?
Slušao sam inostranu muziku tada i sada, sa nekoliko izuzetaka. Tada su bili izuzeci Disciplina kičme, EKV, Darkwood Dub, Partibrejkers. Pojavilo se tada dosta alternativnih bendova, ali nažalost nemam neke reči hvale za njih, pogotovo ne za beogradske bendove, jer nisu bili autorski, već su dosta preuzimali inostrane pesme, plasirali ih kao svoje, samo dosta lošije upakovane. Bas tako slušam jednom jedan poznati beogradski fensi bend, koji se motao po televiziji. Preslušao sam sa ekipom ceo album, original – američki. Bezidejno, kao narodnjaci. Svirka zbog fotografisanja i love, koje nije bilo, pa je sve i bilo kratkog daha. Slabo je bilo autentičnih autora. Ono što je bilo dobro na domaćoj sceni je pojava nezavisnih izdavačkih kuća i štampanje kaseta. Sa druge strane, negativno je bilo to što najveći nezavisni izdavači nisu bili iz rock porodice, oni koji su odrasli uz rock ‘n’ roll, već su to bili tipični lokalni biznismeni – prevaranti. Malo štancovanje domaće muzike, malo više takozvanih bugarskih pirata. I sam sam tako privremeno tezgario kao dizajner za jednu piratsku „bugarsku“ firmu. Imali su bolju opremu za rezanje diskova nego što je tada imao PGP RTS. Evo jedne anegdote: Goran Marić i Zoran Marinković (Bjesovi), odu ispred beogradskog SKC, (tamo su tad bili štandovi sa kasetama i diskovima), pitaju ko se prodaje najviše, oni im kažu da su to, između ostalih, i „Bjesovi“. Odu do svog izdavača, on im kaže da se slabo prodaje i kaže neku bezveze cifru – koliko je to prodato. Mesec dana kasnije, odu opet do SKC, postave isto pitanje, dobiju isti odgovor. Opet odu kod svog izdavača, on im opet kaže slabo, samo sad za ukupnu cifru prodatih stavi novu, još manju nego pre mesec dana.
-Tvoja zainteresovanost za strip i dizajn datira od malih nogu. Sa druge strane, odrastao si uz filmove. Možeš li navesti šta te je sve iz tih oblasti (muzika, strip, film) oblikovalo u mladosti i na koji način?
Da, odrastao sam u zgradi preko puta bioskopa, na sedmom spratu. Na osmom je živeo moj vršnjak Dejan Petrović Dendžo, koji je kasnije svirao bas u grupi Bjesovi. Dejanov otac Ljubo je bio kino-operater u bioskopu. Kad je trebalo naručivati filmove za bioskopski repertoar za sezonsku godinu, nas dvojica smo pregledavali kataloge i birali filmove. Dosta vremena smo provodili i u kabini za projekcije. Tada sam prvi put došao u kontakt sa filmskom trakom, video kako se lepe trake, kad puknu. Sećate se onih iseckanih filmova u bioskopu… Dejan je imao ključeve od bioskopa, pa smo često imali lokalne projekcije za ekipu. U tom istom bioskopu je dodeljena i prostorija za vežbanje gornjomilanovačkim rock bendovima, od strane Kulturnog centra. Tako da, odrastanje uz film i muziku je upravo bilo u bioskopu. A tu su i Dečje Novine i redakcija stripa, koji dovoljno govori za sebe. Srednju dizajnersku školu sam završio u Beogradu. U Dizajnerskoj je tada bila super ekipa. Između ostalih, tu su bili Era iz „Vampira“, sa kojim sam sedeo u školskoj klupi. Zatim David, sa kojim sam zasvirao u „Scarletu“, Edi „Karizma“, Peja „Familija“… Ludnica!
-Nakon svega, postoje li još neki načini umetničkog izražavanja u kojima bi voleo da se oprobaš?
Mislim da mi trenutno najviše prija ritam, gruv i rad sa bendom – stvaranje muzike. Likovno-grafička umetnost suviše zakuje za fotelju. Novi album, novi izazovi!
Leave a Reply