Rapid Force je jedan od nauticajnijih domaćih metal bendova koji su nastali devedesetih godina. Sa frontmenom i gitaristom Koletom razgovaramo o preseku karijere, vremenu u kojem su nastali, ličnostima i događajima koji su ga obeležili, kao i o budućim planovima.
-Odmah po svom pojavljivanju stekli ste epitet srpske Pantere ili domaćeg Fear Factory. Koji su vam bili muzički uticaji dok ste se formirali, a koji se mogu pronaći na čuvenom prvom albumu „Apotheosis Of War“?
Što se tiče nekih uticaja na rad i stil benda na prvom albumu, mi smo više bili okrenuti klasičnijim Thrash Metal stremljenjima, što je na neki način bilo i prirodno na početku devedesetih, ali smo na primer pesmom „Far From Myself“ otvorili tu „Pandorinu kutiju“, ja bih pre rekao drugačijih, nego modernijih pogleda na metal muziku, koji su se kasnije daleko više ocrtali na drugom albumu. U svakom slučaju, uvek je bilo nekih uzora (idola nikako, jer nisam pristalica idolopoklonstva), ali smo neke epitete, tipa poređenja sa pojedinim bendovima dobijali tek nakon objavljivanja drugog albuma „Burst Under Pressure“, iako je to isto tako moglo da se dogodi i na prvom „Apotheosis Of War“. Razlog je taj što je između izlaska prvog i drugog albuma prošlo mnogo vremena, pošto je bend ’96. prestao sa radom, a tek 2001/2002. je došlo do ponovnog okupljanja potpuno nove postave. Tu se stvorila i generacijska razlika kod samih fanova metal muzike, jer su ovi prvi iz devedesetih (ako smem tako da kažem) bili malo čvršće nogama na zemlji, pa se nisu bavili poređenjima, već su zaista voleli (ili ne) to što radimo i redovno su dolazili na svirke, pa su tako valjano podržavali naš rad. Novije generacije su upale u potpuno bespotrebnu dimenziju stalnih preispitivanja i sagledavanja bendova, više na neki kritičarski i muzičarski način, nego na način na koji sve to vidi jedan obožavalac ove muzike. Ali sad – šta je, tu je. Mi smo primorani da se u današnjici snalazimo kako znamo i umemo, jer ovaj muzički žanr može da se radi isključivo iz ljubavi, bilo tu neke finansijske satisfakcije ili ne.
-Album „Apotheosis Of War“ je dobio naziv po istoimenoj slici ruskog umetnika Vasilija Vasilijeviča Vereščagina. Odakle takva ideja?
To je bila ideja tadašnjeg basiste Milana Jakšića – Jakše, koji je mnogo vremena provodio gledajući i tražeći gomilu slika po knjigama (tada je internet u Srbiji bio samo pusta želja), ali smo na njegovu ideju svi iz benda bili oduševljeni i jednoglasno je prihvatili, pošto se sve to idejno izuzetno dobro poklopilo.
-Nakon 1996. godine i samo jednog snimljenog albuma, Rapidforce prestaje sa radom. Kako sa ove distance gledaš na razloge koji su na to uticali?
Oko takvih stvari sve je uvek veoma jednostavno, jer se to dogodilo zbog čestih razmimoilaženja u stavovima. Zato smo bili primorani da sve stopiramo. Ali, nisam mogao da se učaurim, niti da upadnem u neki bend da samo sviram, jer sam čovek koji voli da radi i kreira, a ne da bude isključivo mašina za reprodukovanje tuđih ideja. Zato sam veliki protivnik ovako masovnog „cover“ pokreta među mladim muzičarima, jer se tako dolazi isključivo do gubitka kreativnosti i upadanja u neki kafanski ambis, koji našem narodu, a pogotovo R’n’R muzičarima i obožavaocima nije ni malo potreban. Ako sviraš R’n’R, treba da budeš svoj i radiš to isključivo iz ljubavi, pa ako se stvore neki uslovi i da zaradiš na tome, a ne da upadaš u sivilo balkanske birtije. Ukoliko se baviš ovom muzikom samo da bi zarađivao na njoj, nemoj više da radiš na tome. Onda odeš i lepo pokucaš na vrata „estrade“ i već si uspeo u svojoj „glavnoj ideji“. Ovo je poruka mnogim mladim muzičarima, da prestanu da budu „muzikanti“, već da se bave muzičkom kreacijom, a ne reprodukcijom u finansijske svrhe.
-Posle 2001. godine okupio si novu postavu. Bend je bio koncertno aktivan na raznim stranama, ali se na novi materijal ipak čekalo relativno dugo. Album „Burst Under Pressure“ bio je veliki iskorak u muzičkom, produkcijskom i aranžmanskom smislu. Koliko vam je otvorio vrata stranog tržišta?
Da, bili smo koncertno veoma aktivni, ali smo bukvalno čekali neke uslove da bismo objavili album. „Burst Under Pressure“ je izašao na svetlost dana u leto 2008. godine, a zapravo je bio gotov još 2006. Tada je sa naše strane bilo dosta razmišljanja o tome kako album da izbacimo na inostrano tržište, jer je ovde sve nekako bilo tesno, pogotovo što u to doba aktivnosti u bivšoj Jugoslaviji nisu bile ni blizu moguće kao što je to danas. Kada se sve sagleda, tada nam se činilo da nećemo imati neke velike koristi od objavljivanja za inostranu kuću (Twilight Zone Records), ali sada, kad god razgovaramo sa nekim inostranim činiocima, ispostavlja se da je to bio dobar potez, jer smo samim tim upoznali njihovu javnost sa našim radom i više nismo bili, niti smo „tamo neki potpuno nepoznati Rapidforce iz Srbije“. U svemu tome nam je pomoglo i to što smo bivši bubnjar benda Milan Jejina – Jeki i moja malenkost, imali direktnu saradnju sa velikanima poput Max Cavalera-e (ex-Sepultura, Soulfly, Cavalera Conspiracy), Paul Di’Anno-a (originalnog pevača Iron Maiden sa prva dva albuma), Dan Lilker-a (ex-Anthrax, S.O.D., Nuclear Assault, Brutal Truth) i još nekih manje poznatih likova svetske scene. Zato smo na kraju i uspeli da krunišemo svoju dosadašnju karijeru, svirkama sa Soulfly u beogardskom SKC-u i na Metal stage-u na „Exit-u“, koji smo delili i sa još mnogim jakim imenima ove scene, a najveći od njih su bili definitivno nemački Kreator. Tu je još bio i velki MetalDays festival prošle godine u Tolminu (Slovenija), gde smo svirali na istoj bini sa Venom Inc. i japanskim velikanima Loudness, a najveći dosadašnji domet benda, bila je svirka pre jednog od najvećih metal bendova u istoriji, pre Slayer-a u Beogradskoj Areni pre tačno 5 godina.
-Među pojedinim bendovima devedesetih godina, koji su bili različitih usmerenja, bilo je mnogo podržavanja, saradnje i međusobnog preporučivanja. Sa druge strane, metal scena je oduvek bila prilično homogena, bez upliva drugih žanrova. Kako je funkcionisala tadašnja metal zajednica u Srbiji?
Da, tih devedesetih metal scena je ipak bila daleko homogenija i nekako smo se međusobno daleko više podržavali (bez obzira i na neka razmimoilaženja), a i sami bendovi nisu dozvoljavali da na njih utiče situacija u državi, niti da dođe do bilo kakvog uticaja estrade na njih, već su ostali metal i R’n’R! Na žalost, danas se ta estrada u metal muzici događa kao slučajno (ili nečija namera?), pa zato i imamo „Metal“ bendove, koji čak koketiraju sa svom ovom turbo-folk kulturološkom katastrofom srpskog naroda, ne uviđajući da takvim radom i stavom samo prave ogromne rezove i oštećenja na R’n’R-u uopšteno. Sva ova mlađa publika, koja još uvek nema izgrađeno mišljenje o životu, niti o kulturi i muzici, upada u zabludu i tešku iluziju kako je ta pojava tako normalna i prirodna, pa samim tim sada imamo upliv najgoreg „zadimljenog vašarskog šatora“ u ovu veličanstvenu muziku, koju su nam svima u amanet ostavili velikani poput Jimi Hendrix-a, Black Sabbath, Led Zeppelin, The Doors, Free, Queen, AC/DC, Van Halen i još mnogo njih, za koje su mlađi već čuli.
-Određeni ljudi kao što su braća Polzović iz Novog Sada su mnogo učinili za Metal scenu u Srbiji. Koji ljudi bi se po tvom mišljenju još mogli svrstati u tadašnje i današnje Metal poslenike na ovim prostorima?
Na žalost, braća Polzović su bili i ostali najveći promoteri metal muzike u Srbiji, koji su organizovali gomilu velikih Metal događaja (koncerata) kao što je bila serija „Metal Attack“ festivala u Novom Sadu, da bi kao krunu svega u maju ’94, u beogradskom Domu Omladine napravili dvodnevni, svetski organizovan događaj „Balcan Horror Opera“ koji se i danas pamti i prepričava među mlađim generacijama. Na „Exit“ festivalu od početka postoji Metal stage (kako god se on zvao) koji su braća Polzović držali, ali to nije isključivo metal događaj, jer je tu glavna neka techno priča. Od 2000. godine pa do današnjih dana bilo mnogo pokušaja sa više strana, koji su završavali gotovo isključivo na nekim web magazinima i daleko manje bitnim svirkama, u poprilično skromnijoj organizaciji, koje su veoma brzo odlazile u zaborav. Jedina prava priča od 2000. do danas je udarnički rad metal i rock novinara Marka Ristića i njegove ekipe, koji su nekoliko godina imali i fizičko izdanje Metal magazina „Nocturne“, pa čak i organizacije nekih festivala, ali je zbog finanskijskih i drugih okolnosti ta priča spala samo na web magazin. Marko se sada bavi organizacijom, čak veoma velikih muzičkih događaja, ali to više nije u domenu isključivo metal, HC, punk i uopšteno ekstremnog R’n’R-a.
-Koncertno ste i dalje aktivni u određenoj meri. Ima li izgleda za neki novi materijal u dogledno vreme?
Naravno, već postoje gotove pesme na koje samo treba da se usnime vokali, ali smo poslednje 3-4 godine kuburili i tavorili, jer nikako nismo mogli da čvrsto rešimo pitanje vokala, otkad je Lazar Dragojlović bio napustio bend. Sada smo se konačno sa njim opet uortačili, pa u skorije vreme treba očekivati neki mini LP od 4-5 pesama, za koji se nadam da će obradovati naše poštovaoce i one koji žude za novim metal izdanjima.
Leave a Reply